Kad pogledate kroz prozor, šta vidite? Prljave prozore ili čisto nebo?
Ne šaljite meni odgovore. Ja svoje prozore nikad ne gledam, samo oblake kako kroz njih plove.
Ako sve žene trebaju da imaju sedmično dan koji će provesti u krevetu, ja sam sve prešišala, čim sam zakoračila u ovu godinu.
Kad god ispratim staru godinu, pa proslavim prvu januarsku noć, sljedeći dan se rutinski razbolim. Baš svake godine. Čim su dani neradni, mene ščepa virus, najmoderniji tog januara. Jer uvijek sam u trendu. To je postao takav kliše da je toliko smiješno da više nije ni smiješno.
U pidžami, crvenog nosa kašljem, nije mi ni do čega, a dani neradni. Baš zato nikada ne uplaćujem zimska ljetovanja. Nema svrhe.
Žmu kaže da uopšte ne zna da postoji osoba koja može toliko da leži da joj ne dosadi i da ne radi apsolutno ništa, osim mene. To što ti možeš, niko ne može, često mi kaže, valjda se odnosi na još ponešto osim ljenčarenja. Bar se nadam. Ali ne pitam, za svaki slučaj, ne moram ni ja sve da znam.
E sad, nije baš tačno da ja ne radim ništa tako ležeći. Razmišljam, zacrtavam ciljeve, udaljavam se od stvarnosti, sagledavam suštine. Novogodišnje odluke nikad ne donosim, to mi je potpuno besmisleno. Kada ne znate šta ćete, najbolje ne raditi ništa. Izvježbala sam to do savršenstva. Legnem i gledam svoj život iz daljine. Da biste to postigli, morate da se odaljite, onako svojski.
Jednom davno kada je moj život baš prebrzo jurio, pa nisam mogla ni da stanem naglo, samo sam skrenula na izlaz i odletjela kumi Cici u London. Dok je Cica radila, ja sam puno radno vrijeme lutala po muzejima i galerijama, šetala, razmišljala i kupovala sve što mi ne treba, naravno.
I tako sam jedan dan, ušetala u Planetarijum.
Zavalite se u sjedište, skoro da ležite, a kupola iznad vas se pretvori u svjetlucavo zvjezdano nebo. Zurite, tako poluležeći u zvijezde. Onda iz mraka neko uperi strelicu u jednu sasvim malecku tačkicu negdje u zapećku. I zatim, Džordž Kluni dubokim glasom izgovori: "This is Earth."
Oh, JebemTiŽivot! Koliko smo samo mali i nevažni, a istovremeno toliko blesavo previše važni sami sebi?
U sekundi shvatiš da ne možeš ni da ukapiraš koliko si presitan. I da su svi ti tvoji takozvani problemi, no big deal! I onda sve se promijeni. Vjerujte mi. Ustanete, okrenete se oko sebe i zakoračite u lakoću življenja. U nedostatku planetarijuma, može bilo koje žešće udaljavanje. Pomaže, znam.
Ovog januara taj osjećaj lakoće mi se još pojačao. Taman mi se glava izbistrila od virusa, jedno jutro sam ustala, a sa pidžamom kao da sam skinula i ono filmsko "debelo odijelo", znate na šta mislim? Kada glumci ne mogu za ulogu da se udebljaju 50-60 kg, pa im obuku ta "debela odijela" koja dodaju kilograme. E to sam skinula ovog januara, a nisam smršala ni gram. Zna se, u januaru niko nikada nije smršao.
I još mi je pukla plomba na donjoj jedinici, ali to je sve u sklopu te koreografije života u spektakl lakoće. Tačno znam, ne nerviram se uopšte, smiješno mi je.
Ali pripazite da ne upadnete u rutinu, makar to bila i rutina lakoće postojanja. To je opasno. Jako.
Gledala sam intervju sa Marinom Abramović, pričala je o svom starom profesoru koji joj je dao važne savjete:
"Ako crtaš desnom rukom i sve si bolji i bolji i možeš nacrtati sve što želiš, odmah prebaci olovku u lijevu ruku. Moraš rizikovati, inače će se sve pretvoriti u rutinu, a kada sve postane rutina to je kraj svega.
I još nešto! Možda ćeš imati u životu jednu stvarno odličnu ideju, ako si genije možda i dvije, budi pažljiv s tim."
Hoću reći, ako ne pustiš svoju prošlost ugušiće ti budućnost!
Ali možemo nešto učiniti. Uvoditi nove rutine i pretvarati ih u životni stil. Recimo po savjetu jedne portugalske umjetnice uvesti obaveznu čašu šampanjca dnevno. Nemoj sada da bude da vas navlačim na alkohol, ukapirali ste poentu. Može i rakijica, ofkors.
Jer luksuz je stanje uma.
Svijet je pun srećnih malih prekretnica.
Jednom kad pritisnete dugme, sve se pokrene! Uhvatite nekom pogled na ulici, mahnite slučajnom prolazniku, neka nastavi hodati smiješeći se i misleći otkud vas poznaje.
Neka naš način postojanja bude umijeće življenja.
Evo slikovito, u boji?
Ako gledate u narandžastu boju 15 sekundi i onda gledate u bijeli papir, vidjećete plavu boju. Pročitajte ovu rečenicu još jednom.
To vam je život.
I poslušajte Getea: ŠTO GOD MOŽETE UČINITI ILI SANJATE O TOME, POČNITE.
HRABROST U SEBI OKUPLJA GENIJA, MOĆ I MAGIJU.
Lav ju
Chic Vanilica
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
