Intervju

Pratite nas na Google news

Tošković za "Nezavisne": Psihološki instrumenti pričaju priču o duhu jednog vremena

Tošković za "Nezavisne": Psihološki instrumenti pričaju priču o duhu jednog vremena
Foto: N.N. | Tošković za "Nezavisne": Psihološki instrumenti pričaju priču o duhu jednog vremena
Minja Šuković

Stari psihološki instrumenti stoje u galeriji, pričaju nam priču o počecima psihologije kao nauke, o duhu jednog vremena i svom putovanju kroz različita vremena, birokratiji i međuljudskim odnosima. I čekaju da ih slušamo i da se divimo njihovoj lepoti, ovako je Oliver Tošković, docent na Odjeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, za "Nezavisne" opisao zbirku starih naučnih instrumenata s kraja 19. i početka 20. vijeka.

Upravo ovi impozantni primjerci koji govore o jednom drugom vremenu, a pričaju i svoju priču s početaka eksperimentalne psihologije, predstavljeni su u sklopu izložbe fotografija starih psiholoških instrumenata, koja je u organizaciji Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Banjaluka i Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Beograd, otvorena 13. novembra 2020. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Banjaluci.

Ovim povodom Tošković, koji je prisustvovao otvaranju izložbe, za "Nezavisne" je govorio o važnosti ovih instrumenata, njihovom pronalasku kao i njihovom uticaju na razvoj psihologije.

NN: Vaša zbirka starih naučnih instrumenata sadrži oko 100 instrumenata s kraja 19. i početka 20. vijeka, da li nam možete približiti kako je Laboratorija za eksperimentalnu psihologiju u Beogradu došla u posjed ovako velike zbirke?

TOŠKOVIĆ: Poreklo instrumenata nam je dugo vremena bilo nepoznato. Decenijama su stajali u ormarima profesorskih kabineta u Takovskoj ulici, gde se u ono vreme nalazilo Odeljenje za psihologiju, da bi sredinom šezdesetih godina bili inventarski otpisani. Zasluga za njihovo očuvanje pripada prof. Predragu Ognjenoviću, koji, preseljenjem Filozofskog fakulteta u novu zgradu 1974. godine, prenosi sve instrumente u novoosnovanu Laboratoriju za eksperimentalnu psihologiju. Imajući u vidu njihov istorijski i kulturni značaj, početkom osamdesetih godina Aleksandar Kostić ih popisuje i osniva zbirku starih naučnih instrumenata, koja 1982. godine dobija zvanični status na Filozofskom fakultetu.

U trenutku osnivanja zbirke namena mnogih instrumenata nije bila poznata, a neki od instrumenata su bili u lošem stanju ili su im nedostajali pojedini delovi. Veliku pomoć u njihovom identifikovanju omogućilo je pronalaženje "Cimermanovog" kataloga iz 1928. godine u biblioteci Odeljenja za psihologiju. U katalogu su dati gravure i detaljan opis instrumenata koje je proizvela firma "Cimerman". Naime, niko od starijih profesora na Odeljenju za psihologiju nije znao kako su se instrumenti našli u Beogradu. Pošto je "Cimermanov" katalog bio poslat na ime prof. Borislava Stevanovića, razložno je bilo pretpostaviti da je upravo on bio inicijator da se instrumenti nabave. Potvrdu ove pretpostavke dobili smo sredinom devedesetih godina, kada smo u Arhivu Srbije pronašli dopis prof. Stevanovića dekanu Filozofskog fakulteta, u kojem traži da Fakultet podnese molbu za nabavku instrumenata preko ratnih reparacija. Uz dopis dekanu bio je priložen i spisak instrumenata s kataloškim brojem i cenom preuzetom iz "Cimermanovog" kataloga. Na tom spisku bila je većina instrumenata iz zbirke, ali je bilo i instrumenata koji se nisu nalazili u zbirci. Do danas je ostalo nepoznato da li ti instrumenti nisu stigli u Beograd ili su u međuvremenu izgubljeni ili uništeni. Polovina zbirke smeštena je u galeriji Laboratorije, dok je druga polovina konzervirana i pohranjena u samoj Laboratoriji. Svi instrumenti su fotografisani i sačinjena je detaljna dokumentacija za svaki instrument. U pripremi je monografija, u kojoj bi bili detaljno prikazani svi instrumenti. Sredinom devedesetih godina prošlog veka zbirka postaje deo Zajednice muzeja nauke i tehnike Srbije, čime postaje kulturno dobro pod zaštitom države.

NN: S obzirom na to da ovi instrumenti imaju jako zanimljiv izgled, da li posjedujete podatke na koji način su tadašnji instrumenti izrađivani?

TOŠKOVIĆ: Iako je većina instrumenata bila namenjena psihološkim istraživanjima, u zbirci se nalaze instrumenti koji su se koristili i u drugim naučnim oblastima. S obzirom na to da je najveći broj instrumenata namenjen istraživanjima u okviru eksperimentalne psihologije, zbirka je u velikoj meri specijalizovana, i kao takva spada među značajnije zbirke ove vrste u svetu.

Izrada instrumenata je najverovatnije izgledala tako da istraživač osmisli plan istraživanja i u skladu s tim planom mere koje su mu potrebne. Nakon toga bi istraživač objašnjavao planirane mere preciznom mehaničaru laboratorije, što je slučaju većine instrumenata bio Cimerman, koji bi dizajnirao i napravio instrument. Dakle, većina instrumenata je napravljena tako da služi merenju određene ispitivane pojave.

NN: S obzirom na to da posjedujete izuzetnu zbirku i na neki način je moguće rekonstruisati jednu psihološku laboratoriju s kraja 19. i početka 20. vijeka, da li su stanovništvo i država uopšte svjesni izuzetnosti ove zbirke?

TOŠKOVIĆ: Nažalost, većinski nisu, što je svakako šteta. Javnost je bila upoznata sa sadržajem zbirke kroz dve izložbe koje su organizovane 1997. i 2006. godine. Prva izložba je bila samostalna, a druga je održana u sklopu beogradske "Noći muzeja". Ali nakon toga ona ostaje poznata samo užem krugu istraživača Laboratorije.

NN: Stari instrumenti koje posjedujete govore o tome da je eksperimentisano sa zvukom, bojama, svjetlom, mjerena je brzina reakcije na draži, koliko su instrumenti u to vrijeme bili precizni te koliko se ta osnova koju su oni imali promijenila u današnjim modernim instrumentima?

TOŠKOVIĆ: Instrumenti koji su deo zbirke jesu veoma precizni i pouzdani i njihova pouzdanost nije ništa manja od onih koje mi danas koristimo. Na primer, Šulceov hronoskop meri vreme reakcije preciznošću milisekundi. Danas se oni ne koriste zbog toga što je moguće napraviti jednostavnije i jeftinije instrumente koji su podjednako precizni. Tako na primer većinu funkcija navedenih instrumenata danas obavlja računar uz adekvatne programe za dizajniranje i izvođenje eksperimenata. Na instrumentima zbirke se može videti kako su istraživači razmišljali, kako su osmišljavali svoje eksperimente i kako su tragali za novim naučnim saznanjima. Naravno, za one koji umeju da čitaju linije programa, to se isto može naći i u jednom OpenSesameu. Međutim, linije koda jednog programa ipak nemaju estetiku instrumenata koje možemo videti u zbirci, bar za sada. 

NN: Spomenuli ste prilikom svoje posjete Banjaluci da veliki broj instrumenata radi i danas, međutim da li oni imaju neku ulogu osim izložbene, da li ćete sprovoditi neka istraživanja na njima i s njima?

TOŠKOVIĆ: Instrumenti koji se nalaze u zbirci, i pored toga što mnogi od njih i dalje rade, ipak imaju samo izložbeni karakter. Ovi instrumenti su dali svoj veliki doprinos nauci, pomogli da se psihologija razvije i postane samostalna nauka, preživeli dva svetska rata, nebrigu i umalo zaborav i sada su u zasluženoj penziji. Stoje u galeriji, pričaju nam priču o počecima psihologije kao nauke, o duhu jednog vremena i svom putovanju kroz različita vremena, birokratiju i međuljudske odnose. I čekaju da ih slušamo i da se divimo njihovoj lepoti. 

NN: Sve što posjedujete na neki način govori o počecima psihologije kao empirijske nauke i njenim standardima, koliko je ovo važno za razumijevanje nastanka eksperimentalne psihologije kako kod nas, tako i u svijetu?

TOŠKOVIĆ: Zbirka starih naučnih instrumenata Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju jeste svedočanstvo u nastajanju jedne nove nauke, psihologije. Kako je ona nastala, koji su njeni koreni, kojim problemima su se istraživači bavili na samom početku razvoja psihologije kao samostalne nauke i kako su tim problemima pristupali i kako ih merili. U skladu s tim, instrumenti iz zbirke jesu značajni za razumevanje nastanka psihologije, jer kada se uživo vidi način merenja i pristupa istraživanju, onda se drugačije dožive veliki psihološki sistemi poput strukturalizma ili funkcionalizma. I ne samo da se drugačije dožive, već imate utisak da ste tamo, da ste na neki način u vremeplovu i da možete da osetite bar deo atmosfere koja je vladala u prvim psihološkim laboratorijama. Kada to osetite, onda vaše znanje i razumevanje dobijaju jednu važnu komponentu, koju je profesor Kostić nama davno na prvoj godini studija opisao rečenicom: "Da biste razumeli ovo bolje, hajmo sada polako, iz početka, ali iz stomaka."

NN: Postoje podaci na koje smo naišli da su nekadašnji studenti psihologije odlazili u Lajpcig u Vuntovu laboratoriju, u posjedu ste tako izuzetnih instrumenata, da li možemo reći da se nekada prije mnogo više ulagalo u znanje i školstvo nego što se to čini danas?

TOŠIĆ: Zavisi u koje doba razvoja našeg društva. Svakako da su postojala razdoblja tokom kojih se puno ulagalo u obrazovanje i ono je samim tim imalo viši status u društvu. Danas samo možemo da konstatujemo da nažalost nije tako i da s nostalgijom posmatramo neka od tih prošlih vremena. Budžet Republike Srbije za nauku iznosi 0,37% od ukupnog državnog budžeta, što je oko 10 do 15 puta manje od udela koji se izdvaja za nauku u najrazvijenijim državama. Dakle, ne govorimo o ukupnom iznosu, već o procentualnom udelu, a pošto je naš državni budžet daleko manji, pa od tog manjeg budžeta odvojite još desetak puta manji iznos, onda steknete utisak koliko se ulaže u nauku.

Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina.

Najčitanije