Kada im se desi neka nesreća, većina ljudi smatra da ima veće šanse za pomoć drugih ako je u blizini veći broj ljudi. Međutim, psihologija kaže da je situacija sasvim obrnuta.
Kitty Genovese je ime koje je, nažalost, dovelo do nekih od najpoznatijih istraživanja u socijalnoj psihologiji, a njen slučaj se i danas izučava. Naime, postoji priča da je ova djevojka šezdesetih godina 20. vijeka u Njujorku brutalno napadnuta i ubijena u uličici dok je 38 stanara okolnih stanova slušalo pozive u pomoć i nije preduzelo ništa. Nisu pozvali ni policiju!
Iako je zvanična verzija ovog događaja drugačija, on je privukao mnoge stručnjake, a među njima su bili Latané i Darley, socijalni psiholozi sa univerziteta u Njujorku. Oni su postavili hipotezu da je razlog zašto niko nije pomogao Kitty Genovese taj, što je događaj posmatralo previše ljudi! Smatrali su da posmatrači nisu bili ravnodušni, nego je svaki od njih očekivao da će neko drugi pomoći djevojci i tako se desilo da niko nije preuzeo na sebe odgovornost da pomogne. Ovaj fenomen nazvali su difuzija odgovornosti, te su odlučili da ga eksperimentalno potvrde.
U jednom od eksperimenata pozvali su studente da učestvuju u diskusiji o svojim problemima. Rečeno im je da će zbog anonimnosti svaki student biti u odvojenoj sobi, te da će komunicirati preko mikrofona i slušalica sa ostalim učesnicima, a eksperimentator neće slušati razgovor. Nakon jednog dijela razgovora, jedan od učesnika, koji je zapravo saradnik eksperimentatora, počinje da glumi epileptični napad, dok ostali sudionici preko komunikacijskog sistema čuju njegove pozive u pomoć.
Da bi utvrdili da li zaista broj posmatrača utiče na vjerovatnoću pomaganja, eksperimentatori su mijenjali broj posmatrača osim pravog učesnika i žrtve, pa su tako ispitanici u prvoj verziji eksperimenta smatrali da je osim njih i žrtve još četvoro studenata učestvovalo u razgovoru i čulo napad, u drugoj verziji je to bilo dvoje, dok su u trećoj mislili da jedino oni i žrtva učestvuju, te da su oni jedina osoba koja čuje epileptični napad.
Rezultati su potvrdili efekat broja posmatrača: u slučaju sa četiri druga sudionika samo je 31 odsto učesnika ponudilo pomoć u prvih 60 sekundi, u slučaju sa dva druga sudionika taj broj je porastao na 62 odsto, dok je u situacijama kada su učesnici vjerovali da jedini čuju napad 85 odsto njih pomoglo u prvih 60 sekundi, a nakon dvije i po minute svaki sudionik je odlučio da pomogne.
Eksperimentima o ovoj i sličnim situacijama pokazano je da ne utiču samo individualne karakteristike osobe, kao što su osobine ličnosti, pol, kultura i raspoloženje, na to da li će ona pomoći nekome u nevolji ili ne, nego i mnoge situacijske odrednice, kao što su gustina naseljenosti stanovništva i veći broj podražaja, žurba, neodređenost događaja, te već pomenuti broj posmatrača. Kod većeg broja posmatrača najčešće će doći do difuzije odgovornosti, odnosno do smanjenog individualnog osjećaja odgovornosti za pružanje pomoći. Srećom, istraživanja takođe pokazuju da samo znanje o ovom fenomenu može biti važno za češće pružanje pomoći u budućnosti. S tim u vezi, sljedeći put kada budete neodlučni oko pomaganja nekome u nevolji - sjetite se ovog teksta!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.
