Osnovni problemi BiH često se stavljaju na račun Dejtonskog sporazuma i stvara se slika da je taj sporazum loš i da je on glavni uzrok svih problema ove zemlje. Dejtonski sporazum je postao izgovor za sve neispunjene želje i za one koji bi voleli jaču državu, više centralizovanu i upravljanje po njihovoj želji, a i za one koji bi želeli slabu državu, visoko decentralizovanu i vođenu po njihovoj želji.
U suštini, sadašnji problemi BiH su proizvod duboke političke i društvene podele i neslaganja oko dva ključna pitanja: jedno vezano za prošlost, a drugo koje je vezano za budućnost BiH.
Prvo pitanje se tiče krvavog rata iz devedesetih, gde bivše zaraćene strane imaju potpuno suprotstavljena viđenja šta se desilo i ko je odgovoran za taj rat. To se najviše moglo videti u zadnjih nekoliko nedelja oko priprema i za vreme same komemoracije dvadesetogodišnjice tragedije u Srebrenici. Po retorici i po emocijama teško da bi se moglo shvatiti da je prošlo 20 godina i da je rat samo malo manje od tog vremenskog perioda završen. Nažalost, nije Srebrenica jedini dokaz za ovako duboko podeljeno viđenje zajedničke prošlosti. Za Bošnjake priča o ratu je vrlo jednostavna. To je priča "dobrog protiv zla" i priča o odbrani od "agresije" - srpske i hrvatske. Za bošnjačke političare nedopustivo je da se uopšte uvodi u pitanje pravednosti njihovog rata i zbog toga su spremni da tvrde da sa njihove strane niko od visokih političkih i vojnih rukovodilaca "nije kriv" za bilo kakav zločin počinjen nad Srbima ili Hrvatima. Isto tako svaka njihova žrtva je nevina i dokaz "genocida" ili agresije. Za srpsku stranu, rat je takođe bio odbrambeni i naše žrtve moraju da se uvažavaju i poštuju iznad svih drugih, jer preko njih i njihovog žrtvovanja smo dobili i odbranili RS. Tako je nešto slično i sa Hrvatima, ali bez definisanog entiteta.
Zbog neslaganja oko prošlosti, potroši se mnogo energije i mnogo vremena u dokazivanju ko je "prava žrtva", a ko je bio dželat. U suštini, naši heroji su njihovi zločinci, a njihovi heroji su za nas zločinci. Tu počinje i završava svaka rasprava i zbog toga je teško steći dojam da su svi jednako poželjni u ovoj zajedničkoj BiH. Bez empatije prema žrtvama drugih naroda nemoguće je pokrenuti bilo kakvo iskreno pomirenje.
Drugo pitanje neslaganja, koje razdvaja sva tri konstitutivna naroda i njihove političare, jeste pitanje o budućnosti ove zajedničke države. To pitanje je i pitanje koje je bilo ključno i za staru SFRJ, a to se tiče odnosa i balansa vlasti između države i entiteta i između tri konstitutivna naroda. U SFRJ su često sve republike gledale na saveznu vladu kao protivnika, pa čak i ponekad kao neprijatelja, i njihovo političko rukovodstvo je činilo sve da ublaži autoritet savezne vlade, a da istovremeno ojača sopstveno. A članovi savezne vlade su isto tako skeptično i sa animozitetom i sumnjom često videli republičke lidere kao protivnike i neprijatelje.
Tako i danas, zajedničke institucije u BiH i ljudi koji služe u njima gledaju na političke institucije i političare iz entiteta kao svoje protivnike. Sve čine da bi ojačali svoju vlast i da na neki način oslabe entitete, a entiteti, pogotovo RS, se drže Dejtonskog sporazuma, koji je izgrađen u potpunosti na principu visoke decentralizacije države i nekakvog ili federalizma ili konfederalizma kao osnovnog principa za uređenje odnosa u toj državi. Pitanje centralizacije ili decentralizacije se nalazi potpuno u centru svih današanjih političkih, ekonomskih, pa i društvenih rasprava i neslaganja.
Uz ova dva osnovna pitanja prošlosti i budućnosti ključni faktor koji treba imati u vidu kada se procenjuje uspeh ili neuspeh Dejtonskog sporazuma jeste uloga međunarodne zajednice u sprovođenju tog sporazuma. Od samog početka od strane nekih diplomata, pogotovo iz SAD, nekih zemalja članica EU i Turske bili su pokušaji da se revidira taj sporazum i da se umesto visoko decentralizovane države izgradi visoko centralizovana država. Glavni alati u tim pokušajima su bili visoki predstavnici i njihova tzv. bonska ovlaštenja. Ta bonska ovlaštenja i visoki predstavnici koji su ih zloupotrebili su u suštini bili nelegalni, nedemokratski i nasilni udari na Dejtonski sporazum, međunarodno pravo, ustav i ustavni poredak zajedničke države i entiteta. Preko ovih ovlaštenja se izgradila autokratija koja je predstavljala sve ono najgore što je postojalo u međunarodnoj zajednici što se tiče njene uloge u postdejtonskom sistemu u BiH. Ona je bila sredstvo za kršenje osnovnih ljudskih prava građana i mehanizam koji je omogućio jednom delu međunarodne zajednice da uzurpira vlast bez bilo kakve trunke odogovornosti prema građanima BiH.
Sada neki predstavnici međunarodne zajednice uživaju u tome da upiru prstom na izabrane političke lidere među Srbima, Hrvatima i Bošnjacima i da ih optužuju da su oni glavni uzrok svih problema u ovoj državi. Taj njihov moralizam je jeftin, ne samo zbog toga što ignoriše njihovu sopstvenu ulogu u osakaćivanju Dejtonskog sporazuma i vladavine prava u BiH, nego isto tako je jeftino zato što to mogu da rade bez bilo kakve ozbiljne odgovornosti za njihovo ponašanje i njihove propuste, jer niti se oni kandiduju na izborima u BiH, niti će odgovarati pred bilo kakvim sudom - niti u BiH niti u sopstvenim državama. Kada odu iz BiH, onda se tek vraćaju u realnost da su samo činovnici i administratori svojih zemalja, bez prave vlasti i bez političkog uticaja. Za mnoge ovo je možda i najgora kazna.
Kada se uzmu u obzir pravi uzroci problema u BiH, tek tada se može doneti odluka o samom Dejtonskom sporazumu. Naravno da taj sporazum nema odgovor za svako otvoreno pitanje niti rešenje za svaki problem i naravno da je taj sporazum bio improvizacija i mutacija zapadnih ideja o političkim sistemima vladavine i starog sistema SFRJ, ali ipak je ovaj sporazum, u vreme kada je potpisan, predstavljao jedino realno rešenje koje je moglo da obustavi krvavi građanski rat. On je predstavio jedan minimalni pristup stvaranja konsenzusa oko zajedničke države, a to jeste da ta zajednička država može jedino da opstane ako predstavlja političku volju sva tri konstitutivna naroda. To je postignuto s tim da je sporazum predvidio visoko decentalizovanu državu i nekakav federalni ili konfederalni politički sistem koji bi povezao entitete i sva tri konstitutivna naroda u jednoj državi.
Posle 20 godina vidimo da je i sada ovakav pristup jedini ispravni pristup za rešavanje sadašnjih problema i za izgradnju zajedničke države. Opstanak BiH može jedino da se postigne kroz dogovor sa legitimnim izabranim predstavnicima tri konstitutivna naroda i dva entiteta.
Vreme je da se vratimo Dejtonu.
Autor je šef Predstavništva RS u Vašingtonu
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.