Gra­đa­ni BiH je­di­ni si­gur­ni gu­bi­tni­ci

Re­zul­ta­ti Dej­to­na ni­su ni­ko­ga u Bo­sni i He­rce­go­vi­ni uči­ni­li ap­so­lu­tnim po­bje­dni­kom. Svi su do­bi­li odre­đe­nu do­zu za­do­volj­stva, na­gra­de s onim što su oče­ki­va­li, ali ni­ko ni­je mo­gao re­ći da je po­bije­dio u ra­tu. A ra­to­vi se ugla­vnom vo­de da bi se u nji­ma po­bi­je­di­lo. Uko­li­ko je rat, i agre­si­je obje su­sje­dne drža­ve na Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, tre­balo da okon­ča nes­tan­kom ove drža­ve, te na­mje­re ni­su uro­di­le plo­dom.

Pos­to­ji je­dna sta­ra, do­du­še ne čes­to ci­ti­ra­na na­ro­dna izre­ka, ko­ja u se­bi mo­že sa­drža­va­ti su­šti­nu ži­vo­tne fi­lo­zo­fi­je i mu­dros­ti, a ko­ja ka­že: "Ne­ke stva­ri je­di­no vri­je­me mo­že pro­mi­je­ni­ti." Ova ka­te­go­ri­ja vre­me­na, pro­la­znos­ti kao ap­so­lu­tno ne­spor­ne či­nje­ni­ce je, iz­gle­da, je­di­na stvar o ko­joj bi se mo­gli slo­ži­ti lju­di u Bo­sni i He­rce­go­vi­ni ka­da izno­se svo­ja miš­lje­nja o ono­me šta nam je Opći mi­ro­vni spo­ra­zum iz 1995. go­di­ne (po­zna­ti­ji kao Dej­ton­ski spo­ra­zum) do­nio i os­ta­vio kao na­sl­je­đe sa ko­jim ži­vi­mo i po­ku­ša­va­mo, sva­ko na svoj na­čin, ura­di­ti da na­ši ži­vo­ti iz­gle­da­ju što bli­že ono­me što na­zi­va­mo "nor­ma­lan ži­vot".

Nor­ma­lan, jer va­ljda ži­vje­ti na ovim pros­to­ri­ma ima tu vje­či­tu di­le­mu, upi­tnik, ze­bnju, strah, oče­ki­va­nje, ho­će li se slu­čaj­no mo­ći po­no­vi­ti sve ono što se de­ša­va­lo u pe­ri­odu 1992 - 1996. go­di­na u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, če­mu je Dej­ton­ski spo­ra­zum sta­vio svoj pe­čat?! To je pe­čat mi­ra i okon­ča­nja te­škog i stra­vi­čnog ra­ta u ko­jem su se de­si­le naj­stra­šni­je stva­ri na­kon Drugog svjet­skog ra­ta, ra­tni zlo­či­ni, po­se­bno pro­tiv ci­vil­nog sta­no­vniš­tva, ma­te­ri­jal­na i du­ho­vna uni­šta­va­nja ne­slu­će­nih raz­mje­ra, i na kra­ju ge­no­cid u Sre­bre­ni­ci kao ap­so­lu­tni do­kaz da se ljud­ska pri­ro­da mo­že do te mje­re izvi­to­pe­ri­ti da na­dma­ši sve ono što nor­ma­lan ra­zum te­ško mo­že i poj­mi­ti.

Re­zul­ta­ti Dej­to­na ni­su ni­ko­ga u Bo­sni i He­rc­ego­vi­ni uči­ni­li ap­so­lu­tnim po­bje­dni­kom. Svi su do­bi­li odre­đe­nu do­zu za­do­volj­stva, na­gra­de s onim što su oče­ki­va­li, ali ni­ko ni­je mo­gao re­ći da je po­bije­dio u ra­tu. A ra­to­vi se ugla­vnom vo­de da bi se u nji­ma po­bi­je­di­lo. Uko­li­ko je rat, i agre­si­je obje su­sje­dne drža­ve na Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, tre­balo da okon­ča nes­tan­kom ove drža­ve, te na­mje­re ni­su uro­di­le plo­dom. S dru­ge stra­ne, oče­ki­va­nja da na­ša drža­va bu­de je­din­stve­na, ure­đe­na po ne­kim dru­gim, gra­đan­skim, eko­nom­skim, geo­graf­skim, in­fras­tru­ktur­nim, a ne te­ri­to­ri­jal­no-etni­čkim kri­te­ri­ji­ma ta­ko­đer ni­su ispu­nje­na. Da­nas je drža­va u ko­joj ži­vi­mo te­ško po­di­je­lje­na, i te po­dje­le će pro­te­kom vre­me­na bi­ti sve ve­će, uko­li­ko mi ne bu­de­mo pa­me­tni­ji i zre­li­ji pod uti­ca­jem vre­me­na ko­je pro­la­zi. Zbog ta­kve re­zul­tan­te ra­ta, Dej­ton se čes­to ozna­ča­va kao "ne­pra­ve­dni mir". Ne­ma di­le­me da je sva­ki mir, pa i onaj ne­pra­ve­dni, bo­lji od bi­lo ka­kvog ra­ta. U ra­tu gi­nu lju­di, naj­vi­še ci­vi­li, že­ne dje­ca i star­ci, sko­ro ni­ka­da oni ko­ji su osmi­sli­li ide­je zbog ko­jih se za­po­či­nju ra­to­vi. Zbog to­ga su gra­đa­ni Bo­sne i He­rce­go­vi­ne, na­rod ko­ji sva­ki dan ima sa­mo je­dnu pre­oku­pa­ci­ju, ka­ko na­ći po­sao i po­šte­no za­ra­di­ti pla­ću, ško­lo­va­ti dje­cu, priu­šti­ti im ko­li­ko-to­li­ko nor­ma­lan ži­vot i bu­du­ćnost, je­di­ni si­gur­ni gu­bi­tni­ci u ra­tu ko­ji je okon­čan Dej­to­nom. Gu­bi­tni­ci u sva­kom smi­slu ri­je­či.

To je po­slje­di­ca ono­ga što gle­da­no kroz pri­zmu vre­me­na, ono­ga što je bi­lo pri­je - u to­ku - na­kon ra­ta, ozna­ča­va­ju dvi­je de­ce­ni­je vla­da­vi­ne na­ci­onal­nih po­li­ti­ka u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ko­je po­či­va­ju na is­klju­či­vos­ti, po­dje­la­ma, za­va­di me­đu na­ro­di­ma, stra­hu i dis­kri­mi­na­ci­ji dru­go­ga, ši­re­nju mržnje i ne­trpe­lji­vos­ti me­đu gra­đa­ni­ma ko­ji su i da­lje ni­šta više od gla­sa­čke ma­ši­ne­ri­je tih po­li­ti­ka i "ener­gi­ja ma­se" sa ko­jom ta­kve po­li­ti­ke uvi­jek ra­ču­na­ju. Uko­li­ko ana­li­zu efe­ka­ta Dej­to­na ne po­sma­tra­mo u ta­kvom, ši­rem kon­tek­stu, obje­kti­vno će­mo po­vršno gle­da­ti na ono što nam je taj va­žan mo­me­nat u his­to­ri­ji BiH do­nio. Miš­lje­nja sam da je pro­la­znost Dej­to­na za­pra­vo ne­upi­tna, on je bio sa­mo je­dna di­oni­ca u tra­si­ra­nju evrop­ske bu­du­ćnos­ti Bo­sne i He­rc­ego­vi­ne, ko­ju na­ši gra­đa­ni oče­ku­ju, za­slu­žu­ju i tre­ba­ju. Zbog to­ga dej­ton­sko ure­đe­nje Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, tj. usa­gla­ša­va­nje zah­tje­va i po­tre­ba svih ko­ji ži­ve u ovoj drža­vi, mo­ra bi­ti uči­nje­no na ne­kim dru­gim osno­va­ma ko­je ima­mo sa­da, jer ova­kva stru­ktu­ra ni­ko­me ne pru­ža si­gur­nost, je­dna­ko­pra­vnost i uži­va­nje svih pra­va na ko­je gra­đa­ni ove drža­ve ima­ju pra­vo. To se po­se­bno odno­si na po­vra­tni­ke na ci­je­lom te­ri­to­ri­ju Bo­sne i He­rc­ego­vi­ne, ko­ji su po­se­bno ugro­že­na i dis­kri­mi­ni­ra­na ka­te­go­ri­ja ko­ja je od Dej­to­na do­bi­la naj­ma­nje, a za­pra­vo su tre­ba­li do­bi­ti naj­vi­še.

Ka­ko dru­ga­či­je obja­sni­ti či­nje­ni­cu da su na­ci­onal­ne stran­ke u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni sve vri­je­me dok su sta­ja­le iza "svo­jih" ko­ji su ra­to­va­li pro­tiv "dru­gih" kon­sta­ntno sa­ra­đi­va­le, ve­za­le svo­je zas­ta­ve i po­ka­zi­va­le ka­ko je za­je­dniš­tvo (ipak) mo­gu­će. Za­je­dniš­tvo u vla­da­nju, kon­tro­li re­sur­sa i ma­te­ri­jal­nih do­ba­ra, po­dje­li in­te­re­snih zo­na na te­ri­to­ri­jal­no-na­ci­onal­nom prin­ci­pu, ka­dro­vi­ra­nju i sl. Ni­ka­ko za­je­dniš­tvo me­đu lju­di­ma, ko­je bi ot­kri­lo da ka­da smo sku­pa, je­din­stve­ni u nas­to­ja­nju da bu­de­mo naj­bo­lji, mo­že­mo pos­ti­ći ne­vi­đe­ne re­zu­l­ta­te u ra­zvo­ju na­še drža­ve. Mla­di ko­šar­ka­ši re­pre­zen­ta­ci­je BiH su to ne­da­vno po­ka­za­li i to ra­de svi oni lju­di ko­ji se oku­plja­ju i sku­pa ra­de na ba­zi ono­ga ko­li­ko vri­je­de i zna­ju, a ne ka­ko se zo­vu. S dru­ge stra­ne, po­ka­za­li smo ka­ko nas i ne­vo­lja mo­že sas­ta­vi­ti da je la­kše prebrodimo, bi­lo da smo se bo­ri­li sa po­pla­va­ma ili ru­dar­skim ne­sre­ća­ma. Sa­mo, iz­gle­da, ne zna­mo to ura­di­ti na po­li­ti­čkom ni­vou, ko­ji, da bu­de­mo is­kre­ni, mo­ra bi­ti pre­dvo­dnik stva­ra­nja ne­ke lje­pše, pro­spe­ri­te­tne bu­du­ćnos­ti Bo­sne i Hercegovine. Za vri­je­me dok sam bio pre­mi­jer Fe­de­ra­ci­je BiH in­sis­ti­rao sam da sku­pa sa Vla­dom RS do­go­vo­ri­mo sta­tus drža­vne kom­pa­ni­je "Elek­tro­pre­nos BiH", ka­ko bismo od­blo­ki­ra­li ogro­mna aku­mu­li­ra­na sred­stva i is­ko­ris­ti­li ih za za­poš­lja­va­nje, in­ves­ti­ci­je i po­sao za na­še ra­dni­ke i kom­pa­ni­je. I do­go­vo­ri­li smo. Da­kle, do­go­vor je mo­guć i me­đu po­li­ti­ča­ri­ma ka­da su na­mje­re is­kre­ne i do­bro­na­mjer­ne.

S to­ga je na­iz­gled slo­že­no pi­ta­nje ima li Dej­ton­ski spo­ra­zum nas­ta­vak, da li i ka­da Bo­sna i He­rce­go­vi­na ko­na­čno mo­že na­pre­do­va­ti i pos­ta­ti drža­va ko­ja pos­to­ji zbog svo­jih gra­đa­na, a ne na­ci­onal­nih po­li­ti­ka ko­je ra­de na ra­zje­di­nja­va­nju lju­di i stva­ra­nju vje­šta­čkih po­dje­la ipak je­dnos­ta­vno?! Na­še ra­zli­či­tos­ti su na­še bo­gat­stvo, i na­ša his­to­ri­ja nas uči da su na­ši sta­ri to zna­li pre­po­zna­ti i is­ko­ris­ti­ti u ni­šta ma­nje te­škim vre­me­ni­ma u pe­ri­odu to­kom Drugog svjet­skog ra­ta i bor­be na­ših na­ro­da za slo­bo­du. Mo­men­tum ZA­VNO­BIH-a i da­lje tra­je, i da­lje si­ja i ni­ko ga ni­ka­da ne­će mo­ći uga­si­ti, ko­li­ko god se ne­ko tru­dio. On je je­dnos­ta­van, ali is­to­vre­me­no i du­bo­ko­uman. For­mu­la­ci­ja da Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ni­je ni­ti srpska, ni­ti mu­sli­man­ska (boš­nja­čka), ni­ti hrvat­ska, već svih ovih na­ro­da i dru­gih ko­ji ži­ve, u njoj je je­di­ni mo­gu­ći na­čin fun­kci­oni­sa­nja Bo­sne i He­rc­ego­vi­ne. U im­ple­men­ta­ci­ji ovog vrhun­skog na­če­la je­dnos­ta­vno ne­ma mjes­ta za en­ti­te­te, kan­to­ne, dis­tri­kte i ­ra­zne dru­ge vje­šta­čki stvo­re­ne po­dje­le ko­je ne slu­že ni­ko­me do ogro­mnom bi­ro­krat­skom apa­ra­tu ko­jeg kon­tro­li­še po­li­ti­ka. Gra­đa­ni su, na­ža­lost, i da­lje gu­bi­tni­ci ta­kvih po­li­ti­ka kao što su to bi­li una­zad dva­de­set go­di­na i sa­mo im je iz­gle­da os­ta­lo da če­ka­ju da vri­je­me ne­što ura­di za njih. To je po­en­ta ovog os­vrta na re­zul­ta­te Dej­to­na, nje­ga gra­đa­ni ni­su de­fi­ni­sa­li i do­go­vo­ri­li, ni­ti su o nje­mu odlu­či­va­li, je­dnos­ta­vno je tre­ba­lo za­us­ta­vi­ti rat, ali o bu­du­ćnos­ti Bo­sne i He­rce­go­vi­ne gra­đa­ni tre­ba da daju svoj ja­či glas i ja­sno kažu u ka­kvoj drža­vi že­le ži­vje­ti - ili se izja­sni­ti da im je ova­ko ure­đe­na Bo­sna i Her­ce­go­vi­na po mje­ri?! Ja mi­slim da ni­je, te da je na­sl­je­đe ZA­VNO­BiH-a traj­na vri­je­dnost svih na­ro­da i gra­đa­na BiH za ko­ju se tre­ba bo­ri­ti u bu­du­ćnos­ti!

Autor je pred­sje­dnik SDP BiH

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, kao i na X nalogu.